Poslednje igre svemira – predstavlja ozbiljnu i suštinski važnu knjigu pesama, eseja i filosofskog – misanog – teorijskog materijala, plus, gratis: ljubavnog pisma, kao dodatan svojevrstan prstohvat i začin u slavu: Ljubavi, Boga i Pravoslavlja, kao svojevrsnog svetog trojstva, i simbolizuje istinski ambicioznu i nadasve nadahnutu zbirku pesama, stvorenu u zasluženom savezu sa Muzom, koja, nastala u zemlji i trenutku u kojem živimo – svojevrsna vrsta retkosti, i ogromno iznenađenje koje potpuna neočekivanost svog živovanja i bivstvovanja, čini još efektnijim i značajnijim. Bez obzira na neobično visok nivo sistematskog obeshrabrivanja, postoje LJudi sa velikim LJ, spremni i sposobni da, izdržavši sva neminovna iskušenja, budu i mogu biti nazvani istinskim pesnicima – što Dragan M. Radonjić iz Ivanjice ( ili sa bilo kog drugog geografskog koordinatnog plana na svetu, svejedno je – jer on, Dragan Radonjić, Čovek Planete ), istinski i u svakom smislu i jeste! Od uvodnog vrtlog vira i okeanski praskajućeg talasa pesama o LJubavi i krucijalne romantike lišene svake patetike, do pesama ( savremenih ) stihovnih otkidaja koji seciraju današnu tzv. modernu realnost, svakodnevnicu, IT i internet, globalizam, liberal kapitalizam, robovlasnički poredak, otuđenost među ljudima, manjak i nedostatak empatije, ukazuje na planetarne devijacije i blasfemije, specifičnom Draganovom rimom i ritmikom, kontrastnim kazivanjem i poetičnom naracijom – u kojem lirski subjekt istinskog pesnika, u ovom slučaju slovima i rečima- čuvara reda i discipline poetskog pesničkog koda i kodeksa, imenom i prezimenom, Dragana M. Radonjića, (on) neustrašivo juriša i kidiše na neprijateljske ( i svake druge ) bajonete, perom, sa jedne strane – blistave i veličanstveno srdačne izražajne note ( pesme o Ljubavi, prema ženskom rodu, koje i jesu dominantna struja u knjizi) i sa druge strane, vanserijski dominantog i agresivnog poentiranja o opisima Vavilona, varošice i svakodnevnice, nediscipline (ljudi) i ne ponašanja po moralu, i kodeksima časti, poštovanju i tradiciji.
Radonjićev duševni i duhovni i objavljeni literarni otisak ( pisan decenijama unazad ) i objavljen danas i sada – daje hiruški precizan kao žilet- odgovor na pitanje : šta zapravo predstavlja poezija u današnjem takozvanom, modernom i savremenom vremenu i trenutku? Ona, posebice Dragana Radonjića poezija je predah, ona je usamljeni kutak čistote i iskrenosti, ona je oslonac i vodilja, ona je svojevrsni ventil! Ventil za oslobađanje pritiska i potiska kojim nas svakolika stvarnost miluje svojim grubim i gubavim prstima. Divno je videti ovako skrojenu i pedantno i neuformisano skrojenu pesničku zbirku naslova Poslednje igre svemira , koja zapravo čini više od neverovatnih 385 pesama koje, apsolutno svaka do jedne, pojedinačno i sveobuhvatno – drže pažnju, nivo, i kvalitativnu lestvicu na najvećem, najuspešnijem mogućem, olimpijskom pesničkom tronu, i razini. Osetiti, i uroniti u ovu Draganovu kombinatoriku i smesu tekstopisačkih pesama na tuđu muzičku melodiju i matricu, pesničko ljubavno pismo, i ljubavnu teoriju na više strana ispisanu od strane samog autora – Poslednje igre svemira, Gospodar Bengalski tigar – čini jedan apsolutno upečatljiv metafizički transcendentalni utisak, doživljaj, na nivou fenomena, i unekoliko fenomenološki gledano, ovakav kontekst ustihovanih emocija, misli i otisaka misaonog sprovođenja toka niti transmitera pesnika Dragana Radonjića , prouzrokuju eruptivno vulkanski ezoteričnu nadgradnju kod krajnjeg konzumenta, čitaoca, na njegovu radost- pod uslovom da sve može da percipira, shvati i razume- u vrtlogu materijalnog i modernog doba u kojem svi mi živimo ili samo to pokušavamo- u krajnjoj instanci, jeste presedan i eksces koji ima razloga biti pomenut, potcrtan, privatno i javno pohvaljen i podržan upravo kako ja to ovom recenzijom, u svom stilu, sada i uvek ( ću ), i činim!
Rafin – man srpske najmodernije moguće, najkvalitetnije savremene književnosti i poetike, Dragan Radonjić, iz Ivanjice, usamljen je biser , ali očigledan blistavi dijamant, kojeg ne treba posebno dodatno brusiti i glačati. On je, ovakav kakav nam se sam prezentuje – samodovoljan, ali ne i škrt, naprotiv, on, kao da deluje iz svojevrsne skrivene ilegale, tajnovitog skrivenog mesta, i ove kalendarske godine – i na našu i na njegovu, Draganovu sreću – on iz njega izlazi u javnost , na velika vrata, jer i sam poetski i psihosomatski: granitan, beskompromisan, tvrdoglav, svoj, uporan i gabaritan, kadkad i brutalan da njegove reči probijaju pancir prsluke ( žabokrečine mas medija i malograđanštine ) i ukoliko niste spremni za nova moćna literalna dostignuća opcije – novog srpskog književnog garda – tom retkom korpusu kojem, osim Dragana Radonjića, pripada i moja malenkost, potpisnik ove recenzije, onda ste, (prvi) ispali iz igre ( svemira ) u to samom startu, osobitog i Draganu svojstvenog usmerenja ove kalamburske lirički unikatne užarene zahuktale lokomotive ( njegovog širokog ) Srca koja u svojim vagonima – tj. metroima velike i srdačne muške i muževne duše Dragana Radonjića – krije najtananije ali i najveličanstvene niti , kao i tana kao zrna municije – slova, slogova, reči, stihova, strofa i refrena, njenog veličanstva – poezije, elitne discipline duha!
Ovde prikazan, napisan i prezentovan, artistički naboj, lirkog ja, pravilno je postavljena strategija i doktrina. Način realizacije je obećavajuće ispovedan, neskiriveno stilizovan, nije hibridan, već je – organic! Zauzeti stavovi su čelično jaki, i od njih se ne odustaje ni milimetar. Od ljubavi, kao preokupacionog tematskog odabira zbirke i života, pesnik, glavom, bradom, i stavom, borac, Radonjić, ne odustaje po cenu samoga života!
Autor knjige pesama – Poslednje igre svemira, Dragan Radonjić, oseća i bol, ume i suza iz oka da mu kane. On je i sentimentalan, i soft nežan kadkad. Sa druge strane, je razorno dinamitno dinamičan, čojstven i ponosno ali ne i gordo, karakteran. On daje na važnosti i značaju ljudskim načelima i vrednostima koje elitizam i pomodari i snobovi stavljaju pod tepih i potiskuju, marginalizuju. On sanja, on se osmehuje, traga za čudima i čulima. On je i dete i odrastao čovek u jednom. Strojevim korakom korača ka istini i neukaljanosti. On se ne plaši, jak je i razborit, ima ga svuda i postoji za svoje bližnje. On je i redar, on je i pozornik svetlosti i vojnik večnosti, i žandarm vernosti. Ume i da uzdahne , usamljen je i kada je sa svima, i sa njom, i u njoj, i u nama. Traži izlaz, traži spas, opstanak za sve nas. I za sebe. Za sve daje celoga sebe. Teži slobodi kao gotovo religijski bliskoj odrednici i determinanti. Dragan Radonjić peva, u mnogobrojnim žanrovima. Njegov glas je jasan, on je strasan, ume da bude i borac i junak strašan. Ničega se ne plaši osim samoga Boga. Rab je Ljubavi, ona je jedan od njegovih osnovnih postulata. Rodoljub je. Umetnik. Žongler reči, maštar i slikar rima i stihova koje štefelajem svoje bele magije kroji po svojim, a ispravnim merilima. Na njega se, siguran sam u to, treba ugledati i pratiti njegov razvojni put. Učiti od Dragana Radonjića. Nije zao. Plemenit je i meleman. Dragan razbija stroge ramove konvencija i ramove žanra pesništva svojim izražajnim kodom koji nam isporučuje otresito i emotivno iz pesme u pesmu. One se prelivaju jedna u drugu kao dugo čuvana najkvalitetnija (rajska) vina. Ona koja se služe iz kristalnih čistih čaša. Jasnih , bogatih, i punih kao Draganova duša. A ta duša, mora da se sluša. On nas na taj zaključak, naprosto, navodi, ubeđuje, uverava, i razoružava. Dragan je neskriveno misaon, religiozan, on je u istom momentu i Srbin, i čovek planete, građanin sveta. Gospodin je. Umetnik je. Vokal. Ljubitelj gitare i lire. Putnik i ratnik. Prijatelj je, drug je i brat. Sin je, i snažnija polovina, zaštitnik, i sela ljubitelj kog se ne stidi i o kojem peva, i pravi je džentlmen.
Pesnik Dragan Radonjić je i lutalica, sanjar, i onaj koji uvek traži više, bolje, najbolje! I dan, danas!
Radonjićeva poetika je komunikativna i lako koresporendira sa čitaocem.
Evo jednog inserta iz glomuznog opusa – Poslednje igre svemira – Gospodar Bengalski tigar:
SIMBOL
Samo vreme, čuda stvara,
Samo jake, obasjava,
Dok živiš na slobodi,
Snagom volje da se rodiš.
Koračaš i misliš.
Vernosti se dičiš.
Sokolovog gnezda,
Biće loza večna.
Tragaš i sanjaš.
Misliš i činiš.
Greješ svoju dušu,
Spreman, iščekuješ sušu.
Oaza mira,
Svoju vernost skriva.
Da se srcem krene,
Mora biti vreme.
U dobu, sunovratu i diktatu supermarket kulture, i labilnih – i prečesto se dešava oko nas da bi bilo slučajno, najblaže rečeno, dekadentnih modnih in trendova, Dragan Radonjić, poštuje ženu, damu, lepšu polovinu, sestru, majku…I to ne samo na kvadrat, već na kubni. To se u ovovremenom trenutku smatra – potenciranem! Radonjić je vitez! Naravno.
Dragan M. Radonjić diše kroz svoje stihove, kako bi jedino i mogao istinski živeti, zbog čega mu treba posvetiti dužnu pažnju, i poštovati njegovu želju za postojanjem kroz poeziju. A ona, Draganova poezija je snažna i velika. Baš kao i sam Dragan Radonjić, ali ne i usamljen.
Ja, Milan B. Popović sam uz Dragana M. Radonjića, dok dišem, i pišem. Stvaram. Dok postojim.
On, Dragan Radonjić me inspiriše da budem bolji!
I zbog toga sam srećan!
Znam da je on na vetrometini, same lestvice, i litice! Ne dam pesniku Draganu Radonjiću da potone! Isto kao i samom sebi!
Pročitajte i doživite i Vi na svoj način, Draganov…prvi, jedinstven i (po)najbolji – univerzum reči, metriku velemajstora, veličanstvenog vanserijskog ranga i kalibra i …njegov- human, humanizovan do krajnjih granica – svemir!
Poslednje igre svemira, i Dragan Radonjić su, prvi u briljantnom nizu pobede duha, duše, vere, i vere u čovečnost!
Jednostavno, a maestralno (delo) !
Pravo slavlje, pravoslavlje, i glorifikovanje pobede ( zaboravljenog ) dobra u ljudima i među ljudima u najboljem mogućem smislu i kontekstu te definicije, opservacije, i tog zaključka sa zlatnim ili platinastim ( birajte jedno od ta dva, ni u jednom slučaju nećete pogrešiti ) ključem u njegovim čvrstim, sigurnim i odvažnim, a elegantnim rukama, prstima i Draganovom peru i mastilu crvene boje, poput Crkvenog kalendara i Svetog praznika ovdašnje primarne, a sveobuhvatno večne planetarne Parohije i Krsne Slave – Aleksandar Nevski!
O tome se ovde radi – o suštini bitisanja, u njegovom, Draganovom, i našem svetu, životu i vremenu!
Malo je reći samo – bravo!
Još bolje je reći – odlično!
Ako negde postoji savršeno – onda je savršeno adekvatno je reći – vispreniju i iskreniju poeziju od ove nisam čitao decenijama!
Piše: Milan B. Popović, književni kritičar, muzički CD recenzent, pesnik, kolumnista i publicista iz Beograda
