Branimira Mitrovića iz Bijeljine svi poznaju još od kako je kao mali dečak s ispruženom rukom stidljivo pitao za po neki sitniš u lokalnim barovima da bi majci i sebe kupio hleb.
Sa samo šest godina život ga je naterao da zarađuje za svoju porodicu. Kako je odrastao tako je i počeo da prodaje ruže po klubovima i obližnjim kafićima. Othranila ga je ulica i neki dobri ljudi.
“Svi su me odbacivali od malih nogu. Imam bolesnu majku kući i ja sam morao da zaradim za nas. Nismo imali uslove za život. I tako sam krenuo da se snalazim. Dosta su mi u životu pomogli neki konobari. Oni su me i vaspitali i usmerili na pravi put. Savetovali su me da ne kradem i da ne radim neke loše stvari. Hvala Bogu uz pomoć tih ljudi, ja sam danas ovo što jesam jer da nije bilo njih, verovatno ne bi završio ni školu.”
Danas Branimir ima svoj posao, izrada buketa i dostava cveća 24 sata dnevno, a pravi i poklone od slatkiša, kao i cvetne aranžmane za svadbe. Radi sve isto kao i cvećare, samo od kuće. To je inače bila od početka njegova želja i ideja.
Branimir izdržava svoju porodicu, majka mu oko posla pomogne kada može, a stariji brat radi za dnevnicu. Iako je stariji, kaže da se ne može baš pouzdati u njega. Na pitanje kako je onda on izrastao u odgovornu i vrednu osobu, kazao je da je imao sreće što je upoznao dobre ljude koji su ga gledali kao svoje dete.
“Ja sam odrastao noseći smeće u kafićima. Pomogao sam i ja konobarima, a oni su mi plaćali za to. Nosio sam i gajbe. Znao sam svako jutro da poranim i ustanem za dve marke da postavim baštu i uveče da je sklonim. Ne bude to na kraju samo dve marke, nabace oni meni još, počaste me. Tako su me naučili da imam obavezu i da steknem radnu naviku i sačuvali su me od loših ljudi s lošim namerama. Ja sam im na tome neizmerno zahvalan. Ja sam inače dete sa posebnim potrebama, ne baš teškim, nego sa lakšim. Imam i epilepsiju. Pre sam morao da pijem tablete zbog toga, a sada ih ne pijem. Kako sam rastao ta moja bolest je postepeno nestajala hvala Bogu.”
Život ga je od malih nogu naučio da se bori i brine o sebi i svojim bližnjima, te je tako naučio da ceni i stvari koje svi mi uzimamo zdravo za gotovo.
“Ja sam bio zadovoljan i sa jednom markom. Znao sam da kupim kilogram hleba, da se najedemo i ja i majka i da mirno spavam. Znao sam nekad biti i gladan.”
Danas je zadovoljan kako žive on i njegova porodica. Bilo je problematično dok su bili podstanari, ali kako je njegova majka nasledila očevu kuću, ne plaćaju više kiriju i imaju svoj dom. Sada je mnogo lakše, tvrdi.
“Prošao sam sito i rešeto i svima bi poručio da se nikada ne predaju. Ja sam padao hiljadu puta i bio u nekim lošim situacijama. Nisam imao šta da jedem. Ali važno je ne gledati iza sebe, nego nastaviti napred. Što više gledaš nazad, to više toneš. Gledajte uvek u budućnost i ispred sebe.”
Izvor fotografija: Youtube/printscreen.
Fotografije uredio: @Oficijalnastranicazanimljivo/FB.
FB stranica: Zanimljivo ツ
