Kristal i led
Jednog sunčanog zimskog jutra stajalo je parče kristala na prozoru nekog naučnika, pak se sijalo da ga je divota bilo pogledati. A napolju o striji visila je jedna ledena sveća.
- Uzalud se ti, kristalu, ponosiš – reći će ledena sveća -, nisi lepši od mene. Dakle, i ja sam to isto što i ti.
- Izgledaš sad tako, ali nisi isto što sam ja, – odgovori kristal sasvim mirno.
- Nije to da izgledam samo, već je baš tako u stvari. Eto, blistam se na suncu isto kao i ti.
Kristal je ućutao. A sunce se dizalo prema je jugu. Ljudi govorahu: “Danas je baš krasan topao dan.” Ali ta toplota ledu nije prijala; počeo se topiti, pa kad je ostao još samo jedno parčence od ledene sveće, i to pada na zemlju, u blato.
- Eto, vidiš – reče tada kristal -, tako prolaze svi koji se zavaravaju spoljašnjim izgledom, pak se zato ponevide. Čim na njih sine sunce istine, sva im se lepota rastopi, lažni im se blesak ugasi.
Kristal je i dalje blistao na suncu, on se nije rastopio, jer je zaista drugog jestestva nego što je led.
Kristal i led (poučna priča) – Jovan Jovanović Zmaj/duhoviti.com
